Мања слова Већа слова РСС

Мој кутак

Неwслеттер Пријава за newsletter
>

Интервју поручнице Мићковић за Дневне новине : МУШКАРЦИМА ИЗАШЛА НА ЦРТУ, ПРИХВАЋЕНА КАО ДРУГ И КОЛЕГА

Интервју поручнице Мићковић за Дневне новине : МУШКАРЦИМА ИЗАШЛА НА ЦРТУ, ПРИХВАЋЕНА КАО ДРУГ И КОЛЕГА
Датум објаве: 09.01.2017 09:37 | Аутор: мод

Испис Штампај страницу


Двадесетседмогодишња потпоручница Мићковић командир је ИИ вода у Инжињеријској чети Војске Црне Горе и једина жена у тој чети, а за ДН говори како изгледа њен радни дан, те како је бити једна од свега девет одсто жена у Војсци Црне Горе.

Да војни позив није нешто на што се може одазвати једна дјевојка мишљења је већи дио друштва бити жена, а истовремено бити и војник поима се као необично и чудно. Разговор са младом Подгоричанком Маријом Мићковић, која је своје професионално усмјерење пронашла у Војсци Црне Горе, потврђје да постоје предрасуде дијела заједнице по том питању. С друге стране, дјевојка која начини овакав корак подразумијева да се одриче типичног студентског живота.

"Војни позив свакако подразумијева одрицања. Највећа су током школовањ а, јер се живи у интернату, може се изаћи само викендом,а и то не увијек. Али сва се одрицања на крају исплате, уколико схватите да је војни позив оно што сте заиста и жељели", уводи нас Марија у своју причу.
Школовање на Војној академији није нешто што је дуго планирала и жељела, већ је сасвим случајно након завршене средње школе кренула тим водама немајући визију свог будућег занимања.

Двадесетседмогодишња потпоручница Мићковић командир је ИИ вода у Инжињеријској чети Војске Црне Горе и једина жена у тој чети, а за ДН говори како изгледа њен радни дан, те како је бити једна од свега девет одсто жена у Војсци Црне Горе.

Марија је рођена у Подгорици, а основну школу је завршила на Ублима, потом Гимназију "Слободан Шкеровић" у Подгорици. Један од њена три брата од недавно је војник по уговору у Војсци, чиме је показао да жели да иде стопама своје старије сестре.

ОКОЛИНА СКЕПТИЧНА

Како у њеној ужој, а и у широј породици нема војних лица, Мићковић не може рећи да је то нешто што је жељела и чему је тежила од малих ногу.

"Уопште нијесам знала шта бих жељела да студирам, нити сам имала визију која је то професија којом бих се бавила. Прекретница се десила када сам једног дана видјела у штампи конкурс за кадете, за студирање на једној војној академији у Америци. Као да сам у том моменту схватила и увидјела да је управо војни позив оно на шта сам чекала. Истина, нисам отишла у Сједињене Америчке Државе, али јесам у Грчку", прича Мићковић.

Дипломирала је на Војној академији Копнене војске у Атини, а у Грчкој је и специјализирала Војну инжињерију.

"Опредијелити се за студирање у другој земљи, на другом језику, у другој култури није било лако, али одлучност и упорност помјерају границе онога што човјек мисли да може да издржи", истиче она.

Када је донијела одлуку да крене на академију, подршка од породице и пријатеља није изостала, иако су били свјесни да тиме не бира само свој будући посао већ и начин живота, прича Мићковић.

Међутим, ван тог уског круга људи који су стали уз њу, било је много оних који су је увјеравали да не иде тим путем. "Већина људи из моје околине и из шире породице били су прилично скептични, било је и убјеђивања да је све то претешко, да није за дјевојку, сјећа се она.
Истиче да иако је имала пуну подршку најближих у својој животној одлуци, почетак студија и одлазак на Војну академију у Атини није био нимало лак. "Но, на Академији у Грчкој студирале су и жене, па сам се нашла у окружењу у којем је то била нормална појава", наводи Мићковић.

У ВОЈСЦИ СВИ РАВНОПРАВНИ

Након свршених студиј а Мићковић се вратила у Црну Гору и наишла на потпуно прихватање од стране колега већ од првог дана.

"У шла сам у чету у којој никада није било жена официра. Ја сам била прва. На срећу, колеге су ме од првог дана одлично прихватиле, па чак и они који су можда и имали неке предрасуде", истиче она.

Додаје да су је током студија у Грчкој научила много, између осталог, како да функционише у колективу.

"Научила сам како да радим раме уз раме са мушкарцима, да не заостајем ни у чему и то ми је помогло да увијек будем прихваћена као друг и колега. Исти такав однос изградила сам и на послу, са људима са којима радим. Могу слободно рећи да ме гледају као равноправног колегу", наводи она.

Поред ње у Војсци Црне Горе има још седам жена официра на командирским дужностима, а све оне завршиле су престижне војне академије у иностранству и обављају послове на исти начин и са огромном посвећеношћу. Поред жена официра, у ВЦГ има жена подофицира, као и жена војника по уговору, а њихов проценат се креће око девет одсто од укупног броја припадника Војске.

СВАКИ РАДНИ ДАН ЈЕ ДРУГАЧИЈИ

На питање да опише један радни дан Мићковић је одговорила да је сваки посебан и другачији, јер је ангажована на специфичним пословима, како за Војску Црне Горе, тако и за цивилно становништво. "Када је потребно, и ја сам са осталим припадницима Инжињеријске чете на терену, на траси гдје се минира, прави пут или поправља већ постојећа инфраструктура", прича она.

Уколико није ангажована на терену, радне дане проводи у касарни "Милован Шарановић" у Даниловграду, гдје је стационирана Инжињеријска чета. "Облачим маскирну униформу и од командира чете примам задатке предвиђене за тај дан. Чета се постројава за јутарњу смотру и подизање државне заставе. Ја вршим јутарњу смотру и издајем задатке, одводим људство на јутарње вјежбање", наводи Мићковић.

У наставку дана, организују се послови одржавања или оправке техничких средстава, инжињеријских машина и моторних возила.

"У зависности од обима радова, након јутарњег вјежбања, планирам и инжињеријску обуку, коју изводим или контролишем. Слиједе рад на документацији, израда и планирање докумената, анализе реализоване обуке... како кад. На крају, припремам се за наредни дан. Увијек кажем да је мој посао сасвим обичан и да не радим ништа посебно. Ја сам навикла на такав живот", закључује Мићковић.